Čudesno voće, čudotvorna bobica, čudesna bobica, slatka bobica (miracle fruit, miracle berry, miraculous berry, sweet berry) neki su od naziva za biljku čiji je latinski naziv Synsepalum dulcificum. Ova ne tako poznata voćka, karakteristična je za tropsko područje Zapadne Afrike odakle vodi poreklo. Svoj naziv duguje tome što kada pojedete njene plodove, kisela hrana postaje slatka.
Kako radi čudotvorna bobica
Sama bobica ima nizak sadržaj šećera i blago sladak ukus. Ono što je čini čudotvornom je zapravo glikoprotein mirakulin (miraculin) koji je prvi put izolovan izolovan od strane japanskog naučnika Kenza Kurihare daleke 1968.
Sam mirakulin nije sladak, već se vezuje za receptore ukusa i uzrokuje da kisela hrana ima sladak ukus. Kada se pojede mesnati deo ploda, molekuli ovog jedinjenja vezuju se za receptore na jeziku. Ako je pH vrednost neutralna, mirakulin blokira receptore. Međutim ako je pH vrednost niska, usled uzimanja kisele hrane, ovaj protein aktivira receptore za slatko, zbog čega se u ustima javlja sladak ukus. Efekat najčešće traje od pola sata do dva sata nakon što se pojede plod.
Izgled biljke
Čudesna bobica raste u obliku gustog žbuna ili malog drveta. U prirodi mu je visina najčešće oko 5,5 metara, dok je u zasadima manje veličine. U pitanju je zimzelena vrsta koja cveta veći deo godine a plodovi su sitne, crvene bobice.
Biljka prorodi nakon 3 do 4 godine i daje dva prinosa godišnje. Za uspešno gajenje potrebno je kiselo zemljište pH vrednosti 4,5-5,8. Kada su u pitanju klimatski faktori, ovo voće traži područja bez mrazeva i delimično zasenčene terene sa dosta vlage.
Istorijat i upotreba
Čudotovorna bobica poreklom je tropskih predela Zapadne Afrike. Ova voćka prirodno stanište nalazi u Beninu, Kamerunu, Centralno Afričkoj Republici, Kongu, Gabonu, Obali Slonovače, Nigeriji i Zairu.
U Africi se ova bobica koristi jako dugo gde je deo ishrane Jaruba plemena. Takodje, koristila se za zaslađivanje palminog vina i drugih napitaka. Ostatak sveta saznao je za nju u 18. veku kada su Evropske ekspedicije iz Afrike donele različite vrste do tada nepoznatog voća. Tada je primećeno da loklano stanovništvo bere plodove sa žbuna i jede ih neposredno pre obroka.
Sedamdesetih godina 20. veka, u SAD je mogla da se kupi pilula mirakulina za one koji su držali dijetu. 1980. godine u Americi se javila ideja da se ovo voće koristi kao nekalorijski zaslađivač. Međutim, od ove se ideje odustalo kada je ona klasifikovana kao aditiv i samim tim je bilo potrebno obezbediti dokaz o zdravstvenoj bezbednosti.
Slično se desilo i u Evropi, dok je u Japanu mirakulin bio odobren za upotrebu. Danas, se gotovo svuda potpuno legalno može kupiti ceo ili mleven plod čudesne bobice. Kod nas nažalost nije dostupno ali ukoliko želite možete potražiti ovo voće na internetu u nekoj od on line radnji.
FOTO: Wikimedia / Hamale Lyman